Ma .....marim ja...

Ma .....marim ja...
Volim i da čujem kad neko kaže i volim sama da kažem malu frazu koja glasi - "ma, marim ja...".
To su reči koje kao da se nalaze tačno na sredokraći između
"ma, nek ide sve sa vetrom..i š`a me gabri...",
s jedne strane
i
"o. gle mi lepih iluzija kako nestaju fino i lagano, pa šta i neka ih..."
s druge strane.
Dve strane jednih te istih dveju malenih reči, opisanih progovaranjem istovremeno, praćenih obično pokretima ruke koja blago odmahuje i nemarnim zabacivanjem glave i licem na kojem je kakav poluosmeh, češće vragolast nego pomirljiv, više "razvučen" iznutra nego spolja.
"Marim ja" je jedan - sasvim neophodan izraz kojim opisujemo dragocene trenutke koje sami sebi stvaramo kad se dobro "navežba" nalaženje i kreiranje bar malo vremena u kom se baš tim rečim odgovara na pitanje "a, kako si ti ovih dana ?".
Kako si ?
Marim ja...
Blagotvorno, lekovito, odmarajuće i opuštajuće kao odgovor :
"ta, itesmilimbogom!"
koji je umela da kaže moja baba, sasvim dobronamerno, skoro pokroviteljski i blagonaklono raznim ljudima koji su je "smarali" svojim malim, ponekad skoro ružnim i "gušećim" karakterima kojima su uvek sami sebe sprečavali da pomisle, izgovore i urade kakvu običnu, finu, sitnu stvar koja bi, sama po sebi bila kratka svežina i lep, mali događaj u svakodnevici ispunjenoj brigama, problemima, strahovima, svim i svačim što tako "potapajuće" obliva ljude koji propuste da nauče da kažu "ma, marim ja...", ikada.
I trenutak u kom se te reči izgovaraju uvek mora biti sasvim, sasvim kratak, inače se gubi njihovo značenje i za čas čoveka odvuku u duboku ćutljivost iz koje se ponekad teško "izvlačiti" (ako uopšte i bude moguće). Te reči ne služe ničem drugom, osim da budu neophodan, kratak predah između svih onih reči kojima duboko i istinski - marimo. Marimo, (često veoma snažno i jako), ljude, događaje, tuđe reči i poglede, emocije, planove, poslove, obaveze, potrebu drugih za nama, naše potrebe za drugima, marimo za sve i svašta što treba smisliti, obaviiti, oposliti za sat, dan, mesec, u toku bilo kog vremena kojeg imamo, dugo i trajno (dok smo živi) na raspolaganju samo za to da - marimo.
Bolje od - "marim ja..." - za pravi, kratak, osvežavajući predah od svega i svačega je samo - pecanje. I - ljubiti se između zalogaja, naravno, rekla bi moja baba.
Pa, šta se prvo desi...marim ja...

anemona (citat):

Ma .....marim ja...
Volim i da čujem kad neko kaže i volim sama da kažem malu frazu koja glasi - "ma, marim ja...".
To su reči koje kao da se nalaze tačno na sredokraći između
"ma, nek ide sve sa vetrom..i š`a me gabri...",
s jedne strane
i
"o. gle mi lepih iluzija kako nestaju fino i lagano, pa šta i neka ih..."
s druge strane.
Dve strane jednih te istih dveju malenih reči, opisanih progovaranjem istovremeno, praćenih obično pokretima ruke koja blago odmahuje i nemarnim zabacivanjem glave i licem na kojem je kakav poluosmeh, češće vragolast nego pomirljiv, više "razvučen" iznutra nego spolja.
"Marim ja" je jedan - sasvim neophodan izraz kojim opisujemo dragocene trenutke koje sami sebi stvaramo kad se dobro "navežba" nalaženje i kreiranje bar malo vremena u kom se baš tim rečim odgovara na pitanje "a, kako si ti ovih dana ?".
Kako si ?
Marim ja...
Blagotvorno, lekovito, odmarajuće i opuštajuće kao odgovor :
"ta, itesmilimbogom!"
koji je umela da kaže moja baba, sasvim dobronamerno, skoro pokroviteljski i blagonaklono raznim ljudima koji su je "smarali" svojim malim, ponekad skoro ružnim i "gušećim" karakterima kojima su uvek sami sebe sprečavali da pomisle, izgovore i urade kakvu običnu, finu, sitnu stvar koja bi, sama po sebi bila kratka svežina i lep, mali događaj u svakodnevici ispunjenoj brigama, problemima, strahovima, svim i svačim što tako "potapajuće" obliva ljude koji propuste da nauče da kažu "ma, marim ja...", ikada.
I trenutak u kom se te reči izgovaraju uvek mora biti sasvim, sasvim kratak, inače se gubi njihovo značenje i za čas čoveka odvuku u duboku ćutljivost iz koje se ponekad teško "izvlačiti" (ako uopšte i bude moguće). Te reči ne služe ničem drugom, osim da budu neophodan, kratak predah između svih onih reči kojima duboko i istinski - marimo. Marimo, (često veoma snažno i jako), ljude, događaje, tuđe reči i poglede, emocije, planove, poslove, obaveze, potrebu drugih za nama, naše potrebe za drugima, marimo za sve i svašta što treba smisliti, obaviiti, oposliti za sat, dan, mesec, u toku bilo kog vremena kojeg imamo, dugo i trajno (dok smo živi) na raspolaganju samo za to da - marimo.
Bolje od - "marim ja..." - za pravi, kratak, osvežavajući predah od svega i svačega je samo - pecanje. I - ljubiti se između zalogaja, naravno, rekla bi moja baba.
Pa, šta se prvo desi...marim ja...

Nice.... :bounce: