Intervju

Intervju

Snažne strasti su najjače slabosti
Autor: E. B. | 29.09.2009
Žil Leroa, pisac
„Pijemo da bismo se sećali, ali isto tako da bismo zaboravili. To je
lice i naličje jedne te iste, ne baš slavne melodije, koja se zove
nesreća“, napisao je Žil Leroa u romanu „Alabama song“, inspirisanim
životom Skota i Zelde Ficdžerald, za koju je dobio prestižno priznanje,
Gonkurovu nagradu (kod nas u izdanju „Paideie“, prevod Nikola
Bertolino). Poznati pisac koji je gost Beograda, u razgovoru za „Blic“
govori o svojoj knjizi, spisateljstvu, savremenom trenutku, društvenom
angažmanu umetnika i pisaca.

Govoreći
o knjizi „Alabama song“ kroz koju se prelama život u Njujorku i Parizu
s početka XX veka, kao i markantni životopisi slavnog američkog pisca i
njegove supruge, Žil Leroa kaže: „To je moja strast iz mladosti. Bilo
mi je dvadesetak godina kada sam otkrio američku književnost, a sa njom
i Skota Ficdžeralda. I, našto kasnije, njegovu Zeldu. Skot je zapravo
idealan literarni junak: mlad, lep, uspešan od prve knjige, bogat, ima
lepu ženu. Zaista je ikona.

Ipak, ne bi se baš moglo reći da je bio srećan ili bar zadovoljan?
- U pravu ste. Eto, samo mu je to nedostajalo (smeh). S godinama
sam otkrio koliko je Zelda fascinantan lik, možda čak jači i bogatiji
od Skota.

Kako biste u jednoj rečenici saželi njihov život?
- Uh! Imali su sve što je potrebno da bi bili srećni, a učinili su sve da to ne postanu.

Napisali ste da je potreba za pićem, pamćenjem i zaboravljanjem, odnosno njeno (ne)ispunjavanje, lice i naličje nesreće?
- Za njih je to zaista tako. A mislim i za većinu nas. U slučaju
Skota Ficdžeralda alkohol je pokazao svoju najstrašniju stranu. A ako
pogledamo sa distance, čovek je obično najosetljiviji, najviše sklon
porazu upravo tamo gde mu je strast koja istovremeno i slabost najjača.
Svako ima neku takvu tačku, samo što je ona utoliko jača i vidljivija
ukoliko je osoba upečatljivija, talentovanija, markantnija. Dok sam
proučavao Skotovu biografiju i pokušavao da se stavim u njegovu
poziciju, uvideo sam da je čitavog života vukao kompleks iz detinjstva,
kompleks koji je imao od oca. Detinjstvo obeleži svakog čoveka.

Knjigu „Alabama song“, i ne samo nju, pisali ste iz ženske vizure…
- Želeo sam da ispričam strasnu priču jednog para kroz njene oči,
njen pogled koji nije baš blagonaklon, posebno ako se ima u vidu
činjenica da je imala mnogo toga da mu zameri. Sudbina te žene je
toliko snažna i surova da nisam mogao da je ispričam na neutralan, mlak
način. A s obzirom na to da sam pisac koji ima malo iskustva, znam da
kad želite da se približite liku treba da ga stvarate u prvom licu
jednine, a ne u trećem.

Oni su živeli u žiži javnog mnjenja, a vi ste se povukli iz Pariza?
- Kada sam se povukao iz javnog, tačnije pariskog života, nisam bio toliko poznat. Život u Parizu je jako zamoran.

Sudeći po vašem delu, kategorija do koje posebno držite, smatrajući je važnom vrlinom, jeste skromnost.
- Da!

A reklo bi se da skromnost danas niti je cenjena niti je u modi?
- Čak suprotno. Ima dana kada sam potpuno bez nade da će se ljudi
promeniti. Hvata me svojevrstan očaj kad vidim kako se ljudi ponašaju u
najvišim vrhovima naših društava, bilo da se radi o umetnicima ili
političarima ili medijima… Najčešće su, na izvestan način, jako prosti
upravo zato što im nedostaje skromnost. Prosti i nametljivi. Nema više
nikakvog stida. Vidi se to, recimo, kod mladih pisaca u Parizu koji su
napisali jednu ili dve knjige, a ponašaju se kao da sve znaju. Ispadaju
smešni.

Kuda to vodi?
- Ne znam. Ali bi bilo dobro da u zapadnom svetu, a pre svega u
Evropi, ljudi postanu svesni toga i da se malo obuzdaju. Trebalo bi da
se stvori neki novi moral jer onaj na kome su počivala prošla vremena
je rastočen.

U više navrata ste reagovali u javnosti povodom raznih društvenih
pitanja; recimo, pisali ste peticiju protiv papinog neslaganja sa
upotrebom prezervativa. Kako gledate na pitanje angažovanosti umetnika,
pisaca?
- Bio sam jako ljut kada sam uvideo da neko ko ima toliko
odgovornost, neko ko je papa može da govori takve stvari i dovede u
opasnost hiljade ljudi. Ne potpisujem mnogo peticija. Reagujem samo
kada su u pitanju ljudski životi. Što se tiče društvenog angažmana
umetnika, pisca, stara je rasprava o njihovoj (ne)moći i
(ne)odgovornosti. U nekim mojim romanima tema su jasne i aktuelne. Moje
angažovanje je, dakle, prevashodno kroz samu temu. Postoji i drugi,
lični angažman, koji se ogleda u činjenici da sam običan građanin koji
glasa.
Ranije, 60-ih i 70-ih godina bilo je jako važno biti angažovan.
Književnici su bili prisutni na aktuelnoj sceni. Ali tada su postojali
jaki, zaokruženi ideološki koncepti koji su bili takođe jasno
suprotstavljeni jedni drugima. Tada je većina književnika bila
angažovana na levici. Danas te ideologije ne postoje, što mi nije žao,
ali je činjenica da nema idejnog jezgra koje bi okupilo ljude da
zajedno deluju.

Temom homoseksualizma se bavite bez pretenzija…
- Nije u pitanju nikakva tajna što se mene lično tiče, a nikada
nije ni bila neka posebna tema mojih knjiga. Radi se o mom ličnom
životu. Nisam imao teškoće da se afirmišem kao homoseksualac. U
pisanju, homoseksualne likove nastojim da tretiram kao i druge. Ne
pravim diskriminaciju.

Kako danas procenjujete moć, odnosno nemoć književnosti?
- Teško je reći… Ono što primećujem, bar u Francuskoj, a vidim i
šire, jeste da književnici nikada nisu bili toliko prisutni u medijima,
a ujedno toliko slabo slušani. Traži se od vas da obilazite televiziju,
radio, novine…

Koja je vaša omiljena knjiga iz detinjstva ili mladosti?
- Knjiga koja me je potpuno opčinila jeste „Crveno i crno“
Stendala. Pročitao sam je kad mi je bilo 11 godina, možda malo rano,
ali „progutao“ sam je za jedan dan i jednu noć, čitajući je gotovo bez
prestanka. Bio sam fascininiran.